Srbija je u 2023. godinu ušla krajnje nespokojna, zabrinuta i nimalo optimistična bez obzira na sve želje koje se razmenjuju tokom januara. Ono po čemu ćemo pamtiti ovaj iza nas je oko 15.000 obolelih od korone dnevno i ono još emotivnije – proterivanje Novaka Đokovića iz Australije. Bio je to, ujedno, i događaj koji će pamtiti čitava sportska javnost, pa i istorija ako hoćete.
Povratak opozicije
Jer, Đoković je posle kratkog suđenja deportovan jer nije vakcinisan, zbog čega mu nije dozvoljeno da učestvuje na tadašnjem Australian Openu. Prethodno je Vlada Australije Đokoviću odobrila vizu za putovanje na Grand Slam na osnovu medicinskog izuzeća, koju mu je potom ukinula, navodeći da ipak nije ispunio sve uslove.
Treba li podsećati da je Đokoviću tada zabranjen ulaz u Australiju u naredne tri godine, a da u trenutku nastajanja ovog teksta devetostruki osvajač titule u Melburneu očekuje izlazak na teren?
Đoković je pre nekoliko dana doputovao u Australiju trudeći se da privuče što manje pažnje upravo zbog događaja od lani, koji će svakako ostati upamćen kao sramotni čin Vlade koja je rušila sopstvene odluke žrtvujući najboljeg tenisera sveta za koji politički poen.
A ono što je izvesno u domenu politike jesu izbori na svim nivoima, koji su održani dva meseca nakon slučaja Besni kengur. Srbija izlazi na glasanje na svim nivoima, nakon čega predsednik Srbije Aleksandar Vučić potvrđuje novih pet godina mandata, što i nije bilo neko veliko iznenađenje. Ono što je za pamćenje i što će se uzimati za primer je povratak opozicije u Skupštinu nakon skoro dve godine apsolutno jednopartijskog parlamenta u kojem nije bilo niti jednog opozicionog poslanika. Međutim, titulu “pominjača” ovaj skupštinski saziv zapravo je zavredeo zbog dužine formiranja vlasti i samog saziva. Iako nije bilo nikakvih političkih smetnji, parlament i Vlada počinju sa radom tek u novembru. Aktuelna vlast je doterala do svih granica svakog roka, a sve u nadi da će se u međuvremenu sukob u Ukrajini okončati i da u stanju tehničkih mandata ona neće biti pritiskana da donosi nepopularne političke odluke.
Ipak, to se nije desilo i na Srbiju je bez obzira mesecima vršen pritisak da uvede sankcije Rusiji i pridruži se Evropskoj uniji. Zvanični Beograd je opominjan mnogo puta, da bi konačno u izveštaju Evropskog parlamenta poslanici preporučili zaustavljanje procesa pridruživanja sve dok se Srbija ne pridruži sankcijama.
Strah od mobilizacije
U međuvremenu se i godina privodi kraju, obojena pre svega natezanjem hoće li Srbija uvesti sankcije Rusiji ili će ostati da stoji uz Moskvu u nadi da će ista ta Rusija zaštititi njen teritorijalni integritet kada je u pitanju Kosovo. O trzavicama na Kosovu ne treba baš ništa posebno govoriti, jer je to uobičajen folklor u poslednjih deceniju i po, ali ono što se mora pomenuti je navala Rusa na Beograd. Pritisnuti strahom od mobilizacije, oni beže u Srbiju podižući istovremeno drastično cene stanova u prestonici, što dalje vuče inflaciju koja dostiže sve rekorde u Evropi. U Srbiji se samo vraća na velika vrata krnjeći ionako loš standard najsiromašnijih budući da pored stanova, najviše skače cena hrane, na šta najniži sloj troši najviše novca.
