Mnogo ranije od početka rata sa Rusijom i aneksije Krima 2014, Ukrajina je stekla ogromno iskustvo borbe protiv ruske propagande. Pod sličnom „bratskom“ propagandom danas je i Zapadni Balkan, a posebno Srbija. Irina Sejdhanova, pravnica i novinarka koja je živela u Ukrajini u Mariupolju, u Rusiji u Moskvi i Srbiji u Beogradu. Danas se preko zooma uključuje iz Slovenije, iz Kranja.
Na početku razgovora tvrdi kako vidi veloku opasnbost od uticaja Rusije na zapadnom Balkanu.
– Vidim paralelu kako se Rusija ponašala prema Ukrajini, tako se ona sada pokušava ponašati prema Srbiji. To su iste te teze koje je Rusija primenjivala na nama da nam usadi u glavu da smo „bratski narod“, da su oni tu da nas zaštite, da su oni tu da brane naše interese, da su oni tu u ulozi „velikog brata“. To isto sada vidim i u Srbiji. Pre godinu dana je to počelo aktivnije da se vidi sa tezama tipa iste boje (zastave, prim. aut), ista vera, ista vrednost. Vidim da će to polako preći u to da je „srpski jezik pokvareni ruski“ i „Srbi su mlađa braća koja pate bez bratske ljubavi velike Rusije“. I na žalost, većina Srba to ne shvata ozbiljno, jer iz nekog razloga jako vole Rusiju i ne vidim za sada način kako da okrenem to javno mnjenje na naše ukrajinsko iskustvo.
Ruka Kremlja
Jer Ukrajinci nisu jedini koji su trpeli tu „bratsku ljubav“. Imamo Finsku, Estoniju, Litvaniju, Letoniju i Poljsku i to je već skoro pa pola Evrope, koja govori i uključuje alarm – „pazite se, pazite se!“. Ali, na žalost, uticaj ruske propagande u Srbji je jako velik i za sada Srbi ne vide tu opasnost koja nosi tako veliko prisustvo Rusije na Balkanu. Zato na Tviteru i svim društvenim mrežama ponavljam da Rusiji nikad nisu bitni ljudi, nikad nisu bitni tuđi interesi. Rusiji je bitna teritorija, njoj je bitno stvarati haos. Rusija je generalno haos i najbolje funkcioniše kada je haos oko nje. Srbija se idealno namestila da bude jabuka razdora u Evropi, jer ima dobar geografski položaj. Putinu i njegovom režimu je veoma važno da postoji nestabilnost u centru Evrope na bilo koji način. To što smo oko Nove godine videli mnogo provokacija u BiH, pa paljenje automobila zbog tablica na Kosovu. U svemu tome vidim ruku Kremlja, jer se tako radilo i kod nas u Donbasu. Jake provokacije su krenule 2014. godine, mnogo se govorilo o tome da za ruski jezik maltene mogu da te ubiju u Donjecku. Iako je to bila laž, ceo svet je 2014. poverovao da je u Ukrajini građanski rat, da se zapad i istok Ukrajine međusobno mrze i da je zato Rusija tu došla da nas pomiri. Tačno to vidim i na Balkanu, gde se rukama Kremlja zakuvava mržnja u BiH, u Crnoj Gori, u Srbiji da bi posle „velika majčica Rusija“ došla i pomirila „bratske narode“. Svi smo videli kako se to završilo u Ukrajini, ispričala je Sejdhanova za portal Autonomija.info.
U toku razgovora uporedila je način razmišljanja ljudi u Sloveniji i Srbiji, odnosno njihov odnos prema ruskoj agresiji na Ukrajinu.
– U Sloveniji ima dosta, kako mi kažemo, rusofila. Ali ovde pojam rusofilstva je to pravilno značenje da ti da recimo voliš ruske pisce, ruske kompozitore, ruske glumce. I tose ne meša sa podrškom Putinovom režimu. Jedna je stvar biti rusofil i voleti rusku kulturu i njenu književnost, druga je stvar biti ljubitelj režima. U Srbiji se, na žalost, granica među tim pojmovima ne vidi, nje nema. Svi koji sebe u Srbiji nazivaju rusofilima, u stvari su putinisti i obožavaoci tog režima, što meni nikad nije bilo jasno. Ja za sebe kažem da sam švedofil, obožavam Švedsku, njihovu kulturu i umetnost, ali da Švedska sutra napadne na Norvešku ne bi mi palo na pamet da je podržavam, jer to nije u redu. U Srbiji, na žalost, svako ko voli Rusiju, u smislu kulture i književnosti, automatski se smatra da podržava ono što radi Rusija. U Slovenij ima rusofila, ali su to uglavnom oni koji poštuju kulturu i književnost, ali nema toliko agresivnih podržavaoca ruskog režima i rata. U Sloveniji je mnogo zdravija društvena sredina i ovde možeš o tome razgovarati sa ljudima. U Srbiji sam pokušavala da objasnim kako to izgleda iz ukrajinske tačke gledišta, jer smo to sve proživeli. Nije mi bilo jasno kako to kad imate mene, pravu Ukrajinku iz Donbasa, koja je završila školu i fakultet na ruskom, koja je vodila novine na ruskom, vi ne verujete meni, već Informeru i Happy TV, koji su vam rekli da se u Ukrajini hapsi za ruski jezik. U Sloveniji ljudi su otvoreni da slušaju i čuju drugo mišljenje. U medijima možeš dobiti prostor da kažeš istinu, mada je pre godinu dana i u Sloveniji bilo dosta lažnih vesti koje su prenosili rusku propagandu. Medijska situacija se promenila, jer su ljudi otvoreniji i kada su u Sloveniju došle izbeglice iz Ukrajine i kada je ukrajinska diplomatija počela više da radi sa Slovenijom, tačno se videlo koliko su ljudi prihvatili istinu i koliko im nije zamagljen mozak. Žao mi je da to kažem za Srbiju, ali većina Srba ne želi da sluša drugu stranu, kaže Irina.
Dodala je kako je problem sa ljudima u Srbiji, kao što se sada deršava sa ljudima u Rusiji, da su svjesno izabrali da se ne suočavaju sa onim što su radili režimi u tim zemljama, odnosno sa zločinima koje su počinili.
– Za mene je to i dalje enigma. O tome sam puno pričala sa suprugom, koji je poreklom Srbin, i koji ima adekvatan pogled na sva dešavanja i na ratove koje je Srbija vodila 90-tih. Čini mi se da je tu problem u psihologiji, ljudski mozak je tako napravljen da mi podsvesno potiskujemo negativno iskustvo, negativne uspomene i pamtimo ono što nam je komforno. Upoznala sam puno Srba koji tačno znaju šta je radio režim Miloševića, kako su se ratovi vodili, kako su stradali Hrvatska, BiH, Kosovo. Ali većina onih koji mi prete preko društvenih mreža ili oni koji mi upućuju psovke i kažu da lažem, čini mi se da su oni sami izabrali da veruju u drugu realnost a ne da stvarno ne razumeju šta se dešava. Ako je čovek svesno napravio izbor da zaboravi ono što je ružno i da okrene realnost tako kako njemu odgovara, tu ne možeš ništa da promeniš. To se dešava i sa Rusima, oni su do pre godinu i po dana imali pristup svim svetskim medijima.
Revolucija na Majdanu
Oni su imali sve ukrajinske medije, mogli su da istražuju, da upoređuju, ali oni su odabrali da to ne rade. I tu mi ne možemo ništa da uradimo. Čak i moja uža familija u Rusiji je odabrala da mi ne veruje, kada im šaljem fotografije našeg grada, Mariupolja, gde su oni do pre par godina dolazili na more, oni mi pišu da je to sve fake, da to nije istina, da ne može biti tako. Ako se tako moja rodbina ponaša, ne mogu da okrivim Srbe koji apsolutno nemaju dodirne tačke sa Ukrajinom. Tu je veliki propust ukrajinske diplomatije, koja je isto poverovala u rusku propagandu, koja je govorila da su „Srbija i Rusija braća zauvek“. Tako je Ukrajina zaključila da nema šta da traži na Balkanu i nije se puno trudila da izgradi kvalitetan odnos, iako Srbija i Ukrajina nikad nisu bili neprijatelji. Ukrajina je podržava Srbiju 90-tih, nije priznala Kosovo i nikada ništa loše nije uradila za Srbiju. To je bio i ukrajinski propust, da smo Balkan previše prepustili Rusiji i nismo se trudili da poboljšamo i učvrstimo odnose, jer je i u Ukrajini dosta ljudi bilo pod uticajem ruske propagande. Imam teoriju, da se ukrajinska revolucija na Majdanu 2014. desila tada kada je porasla generacija omladine koja više ne pamti SSSR, koja više ne može biti pod uticajem propagande, jer imaju oči i svest da upoređuju. Kada sam bila student, puno smo putovali, pošto svaki naš univerzitet ima u programu razmene studenata sa inostranstvom i kada vidiš svet od svoje maltene 16-te godine, možeš da uporediš kako živi Evropa, kako ona napreduje i kako smo se mi zaglavili u postsovjetskom prostoru. Mi smo našu državu na početku nezavisnosti vodili po uzoru politike stare škole, po modelu – “uz Rusiju je sigurno”. Ali, kada je porasla omladina i kada je videla da “uz Rusiju mi nazadujemo”, onda se desio Majdan i država se okrenula Evropi, dodaje Sejdhanova.
Također je povuklaa i ‘paralelu između projekata nazvanih “ruski svet” i “srpski svet”, govoreći šta zapravo znače te ideje.
„Ruski svet“, kao i „srpski svet“ je drugim rečima – imperija. Ne znam da li istorija pamti neku dobru imperiju, uglavnom su imperije zle. Opasnost je u tome kada jedan narod sebe smatra superiornim. Najveći problem imamo s Rusijom, jer sebe nazivaju titulnom (glavnom, prim.aut) nacijom.
Koketiranje s diktatorom
Oni smatraju da imaju moralnu prednost, da imaju prednost po krvi nad svim narodima koju su bili zarobljeni u SSSR-u. I to njihovo ponašanje ugrožava identitet svih naroda koji su oko njih. Robespjer je rekao da ako neki narod predstavlja problem za drugi narod, onda on predstavlja problem za sve ostale narode. Jer je to parazitsko ponašanje, u smislu mi ćemo sve zarobiti, isisati njihove resurse, izbrisati njihov identitet, njihov jezik, kulturu, istorijsko pamćenje i onda će svima biti dobro. To ne ide tako i to Rusi već na sebi osećaju. Sada se viče glasno, kako je velika rusofobija u Evropi i kako Rusi nisu dobrodošli i toga će biti i dalje. Što duže bude trajao rat u Ukrajini, što duže oni budu činili genocid nad Ukrajincima, to će ih duže pamtiti kao loš narod, koji nije za pristojno društvo. Na žalost, čini mi se da to čeka i Srbe ako se oni budu agresivno ponašali prema drugim narodima. Imam puno prijatelja iz BiH, Hrvatske i Crne Gore i svi mi pričaju istu priču, kako Srbi njihove jezike nazivaju nepostojećim, kako je njihova istorija u stvari istorija Srba. Kako su Slovenci Alpski Srbi, Crnogorci su Morski Srbi, itd. Kad to čujem, tačno vidim Rusiju, koja je nama govorila da smo mi Malorusi, da su oni Belorusi i svi su Rusi. A Rusije ne bi bilo da nije postojao Kijev i Kijevska Rus. I nije isti pojam Rusija i Kijevska Rus. U svim tim imperijalističkim željama nikada neće biti ništa dobro. Nijedna imperija kroz celu istoriju nije poživela i nije ništa donela dobrog čovečanstvu.
