Prođoše još jedni opšti izbori. Okitiše nam stranački lideri i kandidati plakatima i parolama ulice, izloge, puteve, stabla u šumama i putokaze za opustela sela. Održaše brojne promotivne monologe (da nam iznesu greške, propuste i mane svih drugih i obećaju ono što ni ranije nisu ispunili). Uz to potrošiše za svoju promociju iznose sa silnim nulama (koji nisu zarađeni, nisu naši, niti budžetski i državni, već ih ko zna kome i u kojem iznosu kao pojedinci, država i entiteti dugujemo). Trajala je kampanja i pre nego što je zvanično počela. Prema parolama, uzajamnim optužbama i retorici, nije ni prestajala od prethodnih izbora. O izbornom inženjeringu, manipulacijama, falsifikatima i ostalim nepravilnostima na samim izborima i nakon njih (što je i CIK zvanično konstatovao) da i ne govorimo…
Jadan narod
Slušamo ih i kako čestitaju jedni drugima i očekujemo, kao presudu, ko će biti sa kim u vlasti i kako će se pogoditi u trgovini izbornom voljom birača i svojim budućim pozicijama. Trebalo bi svima njima čestitati – i onima koji će biti u vlasti i onima koji će biti opozicija. Oni su svoju poziciju i egzistenciju obezbedili, isto kao i svi koji su na tim pozicijama bili pre njih. Uostalom, malo je novih likova na političkoj sceni. Umesto toga, imamo profesionalne političare koji ostvaruju politiku svoje stranke, bez primetnih zasluga za opšte dobro i odgovornosti za sopstvene birače. Većinom su samo promenili pozicije, a zadržali iste ili slične privilegije.
U komentarima sa medija i od analitičara se ovih dana ponovo često čuje “oni su dobili, a izgubio je narod”. Kao da su se probudili iz dubokog sna u ambijentu sa brojnim svakodnevnim problemima, očekivanja od novih vlasti i u narodu su uglavnom pesimistička, a većina još kaže: “jadan narod”.
Hoćemo li ikad nakon izbora prestati da žalimo sami sebe? Da li treba i drugi da nas žale? Imali smo mogućnost da izađemo na izbore, birali smo i izabrali smo. To što nismo birali najbolje i najodgovornije među sobom, kao i to što smo dozvolili da nam na svojim listama ponude ono što njima odgovara, a mi nismo predložili ništa i nikoga – naša je krivica. Šta smo mogli da očekujemo kad smo između izbornih ponuda birali onu koja je manje loša od prethodne, umesto da smo imali kandidate za koje bismo glasali zbog ubeđenja u istinske promene? Imamo li pravo da nas žale i u suprotnom slučaju, ako smo smatrali da će ista opcija u ovom mandatu bolje raditi? Istina je da smo u poziciji za žaljenje, ali je i istina da smo sami tome doprineli.
Gledam ovih dana ostrašćenu masu koja uživa u manifestaciji ekstremističkih nastupa, protestuje i podržava svoje kandidate. Već sledećeg dana će biti zaokupljena svojim životnim problemima, a njihovi kandidati, bez obzira na to da li se radi o vlasti ili opoziciji, obezbeđene egzistencije iz istih ili zamenjenih pozicija, pravdajući se za neispunjena očekivanja onih koji ih podržavaju, nastaviće da kritikuju jedni druge. Sledi nam repriza jalovih rasprava i optužbi bez sankcija koju već gledamo decenijama od istih ili sličnih politika.
Moja preokupacija nije da li je pobedila vlast ili opozicija, već da li će se na parlamentima donositi odluke od životnog interesa građana, usaglasiti i primenjivati zakoni i da li će nesmetano i po zakonu raditi institucije. To je suština reformi na kojima Evropska unija insistira, a koje naše vlasti nisu i ne žele da sprovedu – jer to nije u njihovom interesu. Umesto toga raspodeljuju pozicije, uvećavaju svoja primanja, koriste privilegije, dogovorno blokiraju institucije i “štite naše nacionalne interese”. Od koga? “Štite” nas, za nekoliko hiljada KM mesečno i to od nas samih. A šta mi radimo? Kao omađijani, slušamo, strepimo, čekamo šta će ko od njih da izjavi i priželjkujemo zaštitu međunarodne zajednice, umesto da sami sebe zaštitimo od takvih destruktivnih politika i političara koji ništa ne rade za opštu dobrobit, pa čak ni naroda koji “štite”.
Nije nam dobro
Pobedio je ponovo etnonacionalizam i pobeđuje od rata do danas, a on nas siromaši, zavađa, raseljava i prisiljava da živimo u mentalno-mitskom ropstvu. Apsurd je da ga ipak mnogi ljudi podržavaju uprkos činjenici da žive sve lošije, da im je ugrožena egzistencija i da ispraćaju svoju decu u inostranstvo ili sami odlaze. Zato se decenijama ne razvijamo i ne napredujemo. Došli smo u situaciju i da se pitamo kako da preživimo i da li će ponovo biti rata.
Nije nam dobro, a neće nam verovatno ni biti bolje ako se ne dogodi nekakvo čudo. Velika je kriza u celom svetu. Kod nas je još veća, a prepušteni smo sami sebi. Ugrožena je osnovna egzistencija većine ljudi u našoj zemlji. Nadam se da ćemo to shvatiti na vreme, da će to shvatiti svako od nas pojedinačno, da bismo, bez obzira na veru i naciju, u ovim tegobnim vremenima najzad uspeli da budemo jedinstveni i zajedno – u interesu i za zaštitu ličnosti i egzistencije svakog pojedinca u našoj državi.
