15.9 C
Bosanska Krupa
Srijeda, 5 Avgusta, 2020

Književnost nudi najbolji način suočavanja sa životom

Stefan Tićmi (Mitić) i Oto Oltvanji svoj profesionalni angažman usmjerili su na djecu i mlade.

 

Od slikovnica i bukvara uz koji dolazi i nevešto sricanje slova, potom obavezne lektire, kao i neizostavnih klasika i stručne literature, knjige nas prate celog života. Ako ih istinski zavolimo u ranoj dobi postajemo bogatiji za mnogo svetova smeštenih među koricama.

Kultura čitanja kod dece se razvija i neguje u porodici, a potom nadograđuje tokom školovanja. Uz roditelje, obrazovne institucije i biblioteke bude i neguju dečiju zainteresovanost za čitanje.

Mnogi izdavači iznose statističke podatke o broju prodatih knjiga i sugerišu da se zbog nepovoljne ekonomske situacije dobar deo roditelja odlučuje da detetu ne kupi knjigu već zabavu i edukaciju pronalazi na internetu. Ipak, sa školskim periodom i obaveznom lektirom u život svakog deteta sa iščitanim delima ulaze i pisci koji često posećuju učionice i biblioteke.

Među autorima koji su profesionalni angažman usmerili na pisanje za decu i mlade su i Stefan Tićmi (Mitić) i Oto Oltvanji. Osobenim pripovedačkim stilom kojim podstiču maštu i promišljanje stekli su privrženost dece i roditelja.

Roman Ja sam Akiko Stefana Tićmija proglašen je Dečijom knjigom godine na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom. Ovaj lirski roman o devojčici koja pomera granice dobio je i nagradu Politikinog zabavnika.

Oto Oltvanji je pak posle psihiloškog trilera Iver i niza priča o mističnoj svakodnevici i magiji ušao u svet dečije literature krimi avanturom Kako sam postao detektiv.

Pisci za decu često kažu kako je pisanje za najmlađe veoma zahtevno. Kakvi su vaši utisci?

Stefan: Pisac se ne postaje preko noći, pisac se postaje noću, bar u mom slučaju, bar u početku. Samim tim, pisanje naliči mesečarenju – u polusnu sedaš za pisaći sto. To je neka vrsta posleponoćnog buncanja. Ta mrmljanja nad hartijom, ta obraćanja najmlađima, ali i odraslima ujedno, meni nisu zahtevna, nisu grč, reč je o maštarijama: ćiribu – ćiriba. Nema moranja, ni mistifikacije. To je opredeljenje. Samo pustiš da „teče“ i sa kolikim užitkom stvaraš neko delo, sa tolikim užitkom se to delo i čita.

Oto: Ušao sam u to spontano, a ja sam sve samo ne spontan čovek. Sve one alatke kojima se i inače služim u pričanju priča, ovde su jednostavne, ogoljene, svedene na osnove pripovedanja. Na neki način to sam shvatio kao izazov, rekao sam sebi, ako mogu da zadržim pažnju najmlađih, onda mogu svačiju. I desilo se nešto čudno. Umesto da se ustegnem, što bi svako mogao da očekuje, pa i ja, opustio sam se. I mislim da se to vidi. Više čitalaca mi je već reklo da im je to najsnažniji utisak posle pročitane knjige, koliko je pripovedač bio rasterećen. Za mene je to pola obavljenog posla, zaista, i vrhunski kompliment. Iznenadio sam samog sebe i uživao. Možda je to samo znak da je okušavanje sa dečjom književnošću trebalo da se desi ranije.

Stefane, Vi ste pesnik, a Vi Oto ste osvedočeni u žanrovskoj književnosti i stripu. Šta vas je podstaklo da umetnički rad usmerite na pisanje za najmlađe?

Stefan: Ne znam šta me je podstaklo, možda odgovor leži u činjenici da sve vreme pokušavam kroz stvaranje da ukrotim svoju hipersenzibilnost, pa sam, verovatno, u toku kroćenja rovitih čulnih nadražaja, došao do nekog svog poetskog glasa koji je takav kakav jeste –  nonšalantan, ali obazriv. Sirovo surov, a mekan. Lišen vulagarnosti i patetike. Detinje srčan, ali ne i nezreo. Blizak osmogodišnjacima, ali i osamdesetogodišnjacima.

Oto: Konkretno u mom slučaju radilo se o direktnom pozivu. Urednik ‘Male Lagune’ Zoran Penevski pozvao me je jednog jutra i pitao da li sam raspoložen da napišem krimić za decu. U trenutku kad mi je postavio to pitanje, već nisam želeo da radim ništa drugo (a imao sam šta). I zvučalo je savršeno logično. S jedne strane, već neko vreme sam interesovanja usmerio ka kriminalističkom žanru čak i više nego pre, a s druge, znao sam da naša mala porodica čeka prinovu. Dvostruki podsticaj, dakle. Trudim se da takve suptilne signale univerzuma ne ignorišem. Nisam mogao dovoljno brzo da prihvatim ponudu i bila je to dobra odluka. Osvežio sam se i kao čovek, i kao pisac.

Da li se književnost za decu promenila u tehnološkoj eri? Prilagođavate li teme o kojima ćete pisati tehnološkom napretku kako biste se približili mladim čitaocima? 

Stefan: Potreba za literaturom, za umetnošću, bi trebalo da se nalazi u vrhu osnovnih životnih potrepština. Da bude neophodna kao hleb. Da bismo bili dobri kao hleb i jedni drugima nasušni. Ovako, stvarnost je malčice drugačija: živimo u ADHD eri, eri deficita pažnje, ali i empatije, solidarnosti i dijaloga. A literaturenje nije instant. Nije sad i odmah. Ono je za degustiranje, samospoznaju, svetospoznaju da ne bismo život proživeli kao ljuske. Ne bih rekao da prilagođavam teme, ja težim univerzalnosti u samoj strukturi priče, da bude podesna i ako se neko dokopa moje proze ili poezije za vjek ili dva – da se prepozna, a lepota je upravo u tome: u prepoznavanju.

Oto: Temama sam pristupao prirodno, išao sam tamo gde me vodi priča. U knjizi, koja je neka vrsta mešavine zbirke i romana, deca imaju razne avanture, od klasičnih, kao što je krađa umetničke slike (u vozu, doduše), do malko otkačenijih, kao što je misterija mora od čokoladnog mleka koje je jedno jutro osvanulo u junakovoj ulici. A onda je tu i tajanstveni nestanak programera u savremenoj tehnološkoj firmi, neposredno pred rok za predavanje važne telefonske aplikacije. Ne insistiram, dakle, na tehnološkoj eri, ali ni ne mislim da možemo da ignorišemo stvarnost oko nas, čak ni u dečjoj književnosti.

Bilo je pomena da bi iz dečijih knjiga, čak i poznatih bajki na kojima su generacije odrasle, trebalo izbaciti sve što izaziva strah, strepnju, kao i svako spominjanje smrti. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Stefan: Kada sam bio mali, sećam se vrlo dobro, prevrnula se drvena klupica na kojoj sam sedeo i završio sam u ružičnjaku u komšijskoj bašti. Pamtim to trnje i smeh pristunih. Možda baš zato danas nisam sposoban, niti želim, da pišem o nežnim laticama, o miomirisu i kako je svet ružičast. Nije. Možda baš zato danas biram trnovite puteve svojim književnim junacima i junakinjama. A ima i humora, to je ono zvonko smejanje komšiluka od onomad, pretpostavljam. Književnost nudi najlepši mogući način suočavanja. Suočavanja sa sobom, sa životom, ali i sa smrću, strahom i strepnjom.

Oto: Budući da je moja knjiga kriminalistička, ali i za decu, unapred sam se dogovorio sa urednikom da u njoj ipak neće biti ubistava. To je inače najčešći motiv krimića. Da budem sasvim iskren, malo sam se i uplašio da će mi igralište time biti značajno suženo, ali onda kad sam krenuo da istražujem, shvatio sam da, nažalost, preostaje sasvim dovoljno drugih zločina i zagonetki. U knjizi, dakle, nema izrazitog nasilja ili mraka, ali ima sasvim dovoljno nagoveštaja sivih i osenčenih tonova u našim životima, prilagođenih uzrastu koji je primarna publika knjige, naravno. Mislim da sam postigao nekakvu ravnotežu između slike o svetu koji je uzbudljiv i u kom nije uvek sve šareno.

Vaši junaci Akiko, Najdan, Teo, mačak Tozimir, a tu je i jedna tetka detektivka, doživljavaju mnogobrojne avanture među koricama. Na koje avanture su vas odvela vaša dela i tokom stvaranja, ali i po objavljivanju?

Stefan: Između ostalih, na druženju sa osnovcima u jednoj školskoj biblioteci u Vranju, bilo je pitanje: „Ženjet li si?“ (Jesi li oženjen?).

Oto: Detektiv je nastajao od četvrtog do trinaestog meseca života moje ćerke, napisan od početka do kraja za kuhinjskim stolom. Iako je knjiga namenjena uzrastu značajno starijem od uzrasta moje ćerke u to vreme i ona još jedno vreme neće moći da je čita, kućna atmosfera u kojoj je tekst nastajao svakako nije odmogla u radu. Isto tako, neposredno po objavljivanju knjige, gostovao sam prvi put u nekoj beogradskoj osnovnoj školi da bih je predstavio („14. oktobar“) i nakon toga glasno sebi rekao: „Sa književnim večerima za odrasle sam završio.“ Toliko sam bio oduševljen. Neverovatno iskustvo. Zahvalno, inspirativno, ushićujuće. Neka od najpametnijih pitanja koja su mi u životu postavljena čuo sam tamo.

U kakvoj je poziciji književnost za decu i da li se teme kojima se bave pisci u Srbiji i regionu razlikuju od tema kolega iz sveta?

Stefan: Regionalna književnost za decu je kao prelepa snajka, sa bogatim rečnikom, finim, istančanim izrazom, što se vrpolji po avliju i čeka da je neki mladoženja povikne i da je prevede… ali ne preko praga, nego na svetske jezike. Jer to i zaslužuje. Tematski i stilski je veoma raznovrsna, ali i „prepuštena samoj sebi“. I tu nešto fali. Književni agenti u ulozi „mladoženja“ ili je u pitanju nešto drugo, možda naša pozicija na književnoj mapi sveta, začkoljica u jeziku, ne znam. Svakako, region je pun sjajnih autora i sjajnih autorki i rado ih čitam.

Oto: Književnost za decu je, mislim, oduvek bila slobodna i rasterećena. Danas još i više, rekao bih. Pitanje je, naravno, koliko ste nadahnuti kao stvaralac, ali uvek možete da govorite o mnogo širem dijapazonu tema nego što vam na prvi pogled izgleda. Lokalni šmek je lokalni šmek, međutim mislim da su problemi i teme u književnosti, pa i dečjoj, danas univerzalniji nego što su ikad bili. Možda je to još jedan posredan rezultat globalizacije, a možda je uvek bilo tako a mi samo sebi pridajemo veći značaj nego što on realno jeste.

Izvor:  
BALKANS ALJAZEERA

Dodaj komentar
- Oglas -

Najnovije

JOŠ JEDAN VIC DANAS: Mujo bacio oko na zgodnu plavušu, pa započeo chat na Facebooku, a onda…

Mujo bacio oko na zgodnu plavušu, pa započeo chat na Facebooku. „Ćao mala, šta radiš“!? „Ništa, ti“!? „Ja se dopisujem sa najljepšom...

Paradajz izazvao pometnju: Da, ovo povrće baš podsjeća na legendarnog NBA igrača Larryja Birda

Dugo se čekao povratak NBA lige, a ljubitelji najjačeg svjetskog košarkaškog borilišta ponovo mogu...

OPTIČKA ILUZIJA: Ljudi su uvjereni da je ova slika, zapravo, videosnimak

Čudna optička iluzija podijelila je ljude na internetu, od kojih neki tvde da uopće nije riječ o slici, već o GIF-u. Zaista je, ipak,...

OPTIČKA ILUZIJA: Ljudi su uvjereni da je ova slika zapravo video snimak

Čudna optička iluzija podijelila je ljude na internetu, neki od kojih tvde da uopće nije riječ o slici već o GIF-u. Zaista je ipak...

Povezani članci

JOŠ JEDAN VIC DANAS: Mujo bacio oko na zgodnu plavušu, pa započeo chat na Facebooku, a onda…

Mujo bacio oko na zgodnu plavušu, pa započeo chat na Facebooku. „Ćao mala, šta radiš“!? „Ništa, ti“!? „Ja se dopisujem sa najljepšom...

Paradajz izazvao pometnju: Da, ovo povrće baš podsjeća na legendarnog NBA igrača Larryja Birda

Dugo se čekao povratak NBA lige, a ljubitelji najjačeg svjetskog košarkaškog borilišta ponovo mogu...

OPTIČKA ILUZIJA: Ljudi su uvjereni da je ova slika, zapravo, videosnimak

Čudna optička iluzija podijelila je ljude na internetu, od kojih neki tvde da uopće nije riječ o slici, već o GIF-u. Zaista je, ipak,...

OPTIČKA ILUZIJA: Ljudi su uvjereni da je ova slika zapravo video snimak

Čudna optička iluzija podijelila je ljude na internetu, neki od kojih tvde da uopće nije riječ o slici već o GIF-u. Zaista je ipak...
Dodaj komentar