Moj rahmetli djed (u našem se kraju za djeda kaže dido) imao je sina iz prvog braka, polubrata moga oca, moga amidžu. Kako su im novorođenčad umirala, dido je odlučio dati svome sinu, rođenom 1927. godine, ime koje je i sam nosio: Osman, Osmo.

Ubrzo po Osminom rođenju, njegova je majka umrla, a moj se dido oženio mojom rahmetli nanom, sa kojom je imao šestero djece: moga oca Mehmeda, najstarijeg, poslije koga je došlo pet kćeri, mojih tetaka, rođenih od 1935. do 1947. godine. Nana je Osmu prihvatila kao svoje dijete i kad bi ga god kasnije pomenula, koristila je izraz “moj Osmo”. Didi nije nikad skraćivala ime.

Došao je rat, svjetski, drugi. U drugoj ili trećoj godini tog rata, Osmo, petnaestogodišnjak, rekao je ocu: “Babo, ja odoh u partizane. Dodijali su mi ovi Nijemci”. Različiti izvori, a u Bosni malo ko nešto piše, pa su ti izvori uglavnom usmeni, govore da je Osmo bio izrevoltiran, jer su im u kuću uselili Švabu. Drugi kažu da mu je neki njemački oficir svezao šamarčinu na pravdi Boga, a treći, pak, da je Osmo vrlo mlad imao veze sa komunistima. Ja ništa ne mogu zasigurno tvrditi, imam svog favorita među verzijama, ali to nije bitno. Bitno jeste da je ovo porodična, lirska priča, utemeljena na stvarnim događajima, a ne pokušaj rekonstrukcije historijskih činjenica.

Dido se malo protivio Osminoj odluci da ide u partizane, ali Osmo je, ipak, 1942. ili rano 1943, otišao.

Ne znam amidžin ratni put, ali znam da se kući vratio tek 1947, kao skojevac i oficir UDBE. Mome didi, praktičnom muslimanu, to sve i nije baš bilo po volji, ali dijete je dijete, država je država, a vlast je vlast. O didinim problemima sa institucijom u kojoj mu je sin radio, pisat ću nešto kasnije. Mlad, drilovan i inteligentan, amidža je brzo napredovao u službi, kratko u Prnjavoru, a zatim i u Banja Luci. Do 1950.

Te 1950. godine Osmu šalju u Cazinsku krajinu, da guši bunu. Ideološki našpanovan, amidža nije imao problem da ide. A onda je sreo Mujesiru, moju buduću strinu, da joj Allah pokloni džennet.

Rodila se nepodobna ljubav, jer je Mujesira bila kćerka nekog od vođa ili učesnika Cazinske bune. Čulo se za tu ljubav, pa su Služba i partija pred amidžu postavile izbor: ili ona ili mi.

Kažu da amidža nije razmišljao ni sekunde: ona. I još im je gorko opsovao, ne bih ja da psovku ponavljam. Tu je amidžina karijera završila, a život počeo. Oženio se Mujesirom i sa njom izrodio sedmoro djece, mojih rođaka. Umro je u Bihaću, u toku ovog, najnovijeg rata, prirodnom smrću, nek mu je rahmet duši.

Od svih buna, karijera i ratova, najljepše je pisati o ljubavi. Kao o ovoj, kad je Osmo sreo Mujesiru.

Tarik Dodić

KOMENTARI:
Loading...