Dom je tamo gdje je srce, a za Lisu Hardy je to trosobna kuća iz 1910. godine na koju je naišla na čudan način.

Prije nekoliko godina, prije pada tržišta kuća, Lisa je radila u agenciji za prodaju nekretnina. Kao mnogi ljudi tada, smatrala je kako će se njen život samo poboljšavati kako je vrijeme teklo.

Lista je ostala u šoku kada joj je šef ponudio da izabere jednu od kuća koju imaju u ponudi kao svoj vlastiti dom.

Sve dok bi Lisa radila u njegovoj kompaniji, ta kuća bi bila njena. Nije bilo nikakvih pregovora o mjesečnoj kiriji, ali je Lisa mislila da će u jednom trenutku doći do toga.

Kako izreka kaže “poklonu se ne gleda u oči”, ali kada se to može shvatiti kao previše. Lisa je tada saznala da je kompanija za koju je radila propala naglo te jednostavno prestala da postoji…

Čekala je da neko dođe i pokuca na njena vrata i da joj kaže da plati ili da se odseli. Međutim, nakon 9 godina niko nije došao, sve dok neko nije saznao da ona živi u toj kući bez ikakve mjesečne naknade.

Za Lisu je odlična stvar bila da banke niti sam grad u kojem je živila nisu puno marili o stvarima koje su se nalazile na tržištu i kojih je bilo jednostavno previše. Nakon 9 godina, Lisa je odgojila svoju porodicu u toj kući, te se pobrinula za samu kuću i uredila je, bez da je platila išta za nju.

Kada je gradska uprava shvatila da je napravila grešku, odmah je stavila kuću na prodaju, a kompanija iz Singapura ju je kupila po odličnoj cijeni. Za Lisu se to činilo kao kraj puta u toj kući.

قالب وردپرس

KOMENTARI:
Loading...