“50 nijansi sive”; trilogija E. L. James + film Sam Taylor-Johnson = !? Nisam vjerovala da ću i sama napisati nešto o ovoj temi, budući da se o njoj toliko pisalo/pričalo da se posve izlizala. Zapravo, čini mi se da ne postoji baš niko ko se na neki način nije izjasnio u vezi s njom i mišljenja su uglavnom predvidljiva i uniformna, za ili protiv

Onda sam shvatila da je većina tih stavova stvorena na osnovu histerije koja je pratila film/knjigu i da se malo od njih zasniva na samom tekstu. Neki ljudi su pogledali film, manje njih je pročitalo i trilogiju, najmanje njih i jedno i drugo, ali mišljenje imaju svi i ono većim dijelom nema toliko veze ni sa knjigom, ni sa filmom koliko ima sa svim tim što je upisano u njih i što se svakim novim tekstom i mišljenjem upisuje.

 

Ovo je, u pravom smislu riječi, globalni društveni fenomen, koji je daleko prevazišao svoj izvor, a nekad se od njega udaljava do neprepoznatljivosti. Zadnji biser od teksta, koji pročitah prije nekoliko dana i koji se bavio ovim filmom, potpisuje Lauren Bersaglio, objavljen je na stranici everydayfeminism.com i u njemu autorica nastoji dokazati kako je odnos između likova u filmu bolestan i kako ima sve odlike nasilničkog odnosa i pogoduje kulturi silovanja.

Već na samom početku pravi faktografsku grešku kad za izvor na kojem se film zasniva navodi ni više ni manje nego “Twilight” trilogiju, ali to je ne sprječava da u ostatku teksta jeftinom psihologizacijom lupa gluposti u cilju feminističke diskreditacije teksta. Međutim, svako ko je čitao knjige, ili makar površno gledao film, zna da se ne može izvesti ovaj zaključak!

Mainstream ženski pornić

Da se podsjetimo, već je prvi dio trilogije objavljene 2011. izazvao pravu kolektivnu pomamu, dok su je preostala dva objavljena godinu poslije samo utvrdila. Pročitala sam je, zajedno s “ruljom”, odmah po izlasku, jer sam, ima tome već nekoliko godina, odustala od poze književnog elitizma i uzela sam je za ono što je i bila: žanrovski hibrid pornića i ljubića sa BDSM momentima.

Nisu mi bili jasni raznorazni književni autoriteti koji su javno utvrđivali da je knjiga smeće, budući da nikad nije ni pretendirala da bude literarno remek-djelo, niti kandidat za Booker Prize. Nije se ni obraćala literarnim sladokuscima, nego najširoj publici i napisana je po pravilima žanra.

Pitko štivo, prepuno klišeiziranih epiteta i opisa, kapitalistički začinjeno skupim poklonima, autima, Apple kompjuterima i najkvalitetnijim BDSM rekvizitima! Svake godine se objavi ogroman broj žanrovskih, loših knjiga, jer imaju svoje mjesto na tržištu, zbog čega je onda ova knjiga bila posebna? Mislim da se izdvojila zato što je prvi mainstream ženski pornić.

Koliko god je neke žene smatrale antifeminističkom, činjenica jest da je privukla puno veći broj žena i da su one našle nešto privlačno u njoj.

U periodu između knjiga i filma, puno se spekulisalo kome će pripasti glavne uloge i na kraju su ih dobili Dakota Johnson i Jamie Dornan. Već nakon prvih projekcija, medije su zapljusnule loše kritike na film koje su bile očekivane i krajnje neoriginalne, jer kao ni knjiga, ni Sam Taylor-Johnson nije očekivala Oskara i napravila je osrednji, romantično-erotski film. Mnogi od horskih filmskih pljuvača nisu pročitali knjigu, pa nisu ni skontali da je film zasnovan samo na prvom dijelu, te da su mnogi detalji iz knjige izostavljeni da bi se dobila neka koherentna cjelina i priča zaokružila.

Slažem se da film nije najbolji, da je gluma mogla biti bolja (lično me Jamie Dornan razočarao, jer ga poznajem iz serije “The Fall” i smatram da je tu ostvario odličnu ulogu, ali moguće da se nije snašao u ulozi dominantnog mužjaka, pa je od početka njegova gluma nekako robotska, distancirana, dok je Dakota Johnson puno bolja), ali kao i sa knjigama, godišnje se snimi nebrojeno puno loših filmova i zbog čega bi ovaj pobrao sve “zlatne maline”. A ovaj film nije ni približno loš koliko filmski kritičari koji drže do sebe nastoje predstaviti, film je osrednji, ni dobar ni loš, i potpuno bismo ga zaboravili da nema masovne historije i značenja koja ga okružuju.

Izostavljanjem mnogih dijelova iz knjige, dobili smo sljedeću priču: mlada, vulnerabilna i seksualno neiskusna žena se zaljubi u emotivno sjebanog muškarca koji jedini kontakt sa ženom

ostvaruje kroz BDSM seksualni odnos; na početku, zato što ga voli, konta da će moći udovoljiti njegovim prohtjevima, no nakon što on jednom pređe granicu, shvati da ne može ići protiv sebe i da, bez obzira na to koliko ga voli, ne može biti u službi njegove fantazije, te ga napušta. U tom se smislu film može smatrati i za emancipatorski i ne vidim baš nijedan dio u njemu koji je mogao zasluženo izazvati neke jače reakcije.

Puritanske dušice ili feministički dušebrižnici koji su iz ove priče iščitali psihološko nasilje nad ženama trebali bi znati da su psihološki seksualni odnosi između muškarca i žene puno složeniji od onih o kojima pišu ženski časopisi i jeftine knjige iz psihologije, te da postoje i žene (gle čuda!) koje uistinu pali submisivnost. Na stranu sad što je ova knjiga, sa stanovišta stvarnog BDSM-a limunada, mogle su stvar osmotriti drugačije, te se zapitati kako bi stvari funkcionisale u filmu da je protagonistkinja zaista bila into it (iako se gl. ženski lik puno više pronalazi u toj ulozi u knjizi, nego u filmu, ali većina ovih kritika se zasniva na filmu, pa se i ja osvrćem na film) i da joj je odgovarala ta seksualna uloga.

Da li bi oni imali pravo, sa feminističkog stanovišta, da toj ženi ospore izražavanje seksualnosti u kojem ona najviše nalazi zadovoljstva i ako bi, ko im je dao to pravo?

Osrednji erotski ljubić

Na kraju bih opet ponovila da i film i knjiga sadrže zaista malo od toga što im se pripisuje i što se u njih učitava, pa se mogu posmatrati i kao neke “nevine” žrtve svega toga. Vjerujem da je masovna histerija najviše uzrokovana činjenicom da se radi o prvom manstream ženskom soft porniću, tj. marketinškoj mašineriji koja je stajala iza izdavačkog poduhvata, pa je i najzaslužnija za popularizaciju.

Mnogo je toga do sad rečeno o ovome, i previše, i bez ikakve namjere da se svrstavam i zaključujem da li je knjiga bila više emancipatorska ili antifeministička, rekla bih da jedina L. E. James i ostali koji su učestvovali u njenoj realizaciji, imaju prave koristi od nje.

Na nama ostalima je ili da zauzimanjem nekog stava postanemo dio masovne histerije, ili da se distanciramo i pokušamo da stvar pogledamo bez nje. U potonjem slučaju, jedino što ostaje jest osrednji erotski ljubić ili samo još jedan u nizu loših romantičnih filmova kojima nas bombarduju svake godine, na kraju krajeva, ništa lošiji od spomenute “Twilight” verzije s početka.

KOMENTARI:
Loading...